Možete ga izbegavati, možete ga opanjkavati zbog mirisa, možete okretati glavu i kolutati očima kad ga osetite da se kao duh iz lampe pojavljuje iz nečijeg daha. Možete s čuđenjem pitati: „Pa, kako možeš?!”. Možete ga optuživati da vam snižava pritisak ili da je potro sve ostale ukuse. Sve možete, ali ne možete mu osporiti da mu je imunitet najbolji drug. Beli luk, koliko god bio beo, nikako ne spada u bele smrti. On otvara kategoriju belih zdravih života. A, to je sreća najveća!
Ono što je mene vezalo za Vrbički beli luk nije crveni konac protiv uroka, već to što mi je prilikom prvog susreta na jednom novosadskom sajmu bez prenemaganja, odmah postavio nekoliko pitanja. Kakav je sad, pa ovo luk? Da li i kakve veze ima sa Vrbicom (verskim praznikom)? Da li ga treba okačiti ispred ili iza ogledala? Šta o njemu misli feng šui? Kako se preziva proizvođač? Da nije Drakulić? Što su mu za ime sveta farbali bradicu u zlatno?
Dok mi znak pitanja stoji iznad glave kao u crtaću, ne gledam ni levo ni desno, pravac ka nasmejanoj gospođi iza tezge s lukom. Upadam čoveku pored u reč s pitanjima. On se povlači. Snebivko ili džentlmen? Ona se ne povlači. Ona spremno odgovara. Zna iskusna da je radoznalost ubila mačku, a može i mečku. Tu iz prve ruke saznajem da je luk ime dobio po mestu Vrbica, blizu Čoke. Da oni u svom selu farbaju jaja, a ne brade belog luka. Mislim da sam tu malo čak i preterala, ali ipak dobijam čen da probam. Nikad pre mi niko nije ponudio da probam beli luk. Naivna, nemam pojma šta me čeka. Moš’ misliti, beli luk! Inače ga volim i malo je falilo da strpam ceo čen u usta. Hvala nebesima, pa odgrizah pola. Tog istog trenutka, prsnu sok po ustima. Zateče me. Jak, moćan, jurnu ka grlu, pa kroz nos, pa na oči. Napuni mi oči. Hoću ja da počnem da se vadim komplimentima i ljubaznostima, ali izdade me i glas. Dok onu drugu polovinu polako, bojeći se da mi slučajno ne ispadne, spuštam na dlan leve ruke i zaklapam zaštitnički prstima, gospođa mi daje tri glavice da ponesem, da skuvam nešto lepo, kaže ona. I odoh ja, brže nego što sam došla. Umesto upitnika, iznad glave pouka: Ne potcenjuj nikoga i ništa, nikada i nigde. I sad mi je žao, a Vrbički beli luk kupim kad god mogu. Nažalost, mogu s vremena na vreme. Nema ga dovoljno.
Foto: Agrosmart
Slučaj Belog bisera iz teške crnice
Selo Vrbica prostrlo se koliko je moglo po severobanatskim lesnim terasama i aluvijalnim ravnima niz reku Zlaticu. Na popisu iz 2011. godine imalo je ni manje ni više nego 238 stanovnika. Svi koji mogu na noge, a sve ih je manje, ako je manje od malo moguće, bave se proizvodnjom ovog luka. Ručno ga sade odvajkada. Valjda je dodirom ruke jedino i moguće umilostiviti najtežu za obradu tešku crnicu koja ovde nepokolebljivo čeka da joj se prinese žrtva napornog rada ne bi li dala plod. Kad se na leto kao školjka otvori, iz nje se ručno i, kako to samo žuljevita ruka zna, nežno vadi biser – Vrbički beli luk. Tačno onoliko koliko je crnica crna, taman toliko je njen luk beo. Specijalitet, a nema ga na tržištu dovoljno. Lekovit, a ne koristimo ga dovoljno. Izuzetan začin, a uzimamo ga zdravo za gotovo.
Ko je kriv?
Proizvođači iz udruženja „Vrbički prolećni beli luk“ znamo da sigurno nisu. Oni rade, ne staju. Dobili su oznaku geografskog porekla. Imaju i logo sa, kao upakovanim čenovima u ukrasni beli zavežljaj, belim lukom u sredini. Okolo glavice je naziv udruženja na srpskom i mađarskom jeziku čime svima pokazuju kako se živi zajedno u vojvođanskom selu, a ne da samo raspredaju o famoznoj interkulturalnosti kao neki. Sve mi se čini da ti isti neki, od silne priče, ne rade dovoljno, eufemizan za ne rade ništa, da se proizvodnja ovog posebnog luka poveća, unapredi, da se proizvod učini prepoznatljivim i posebnim, da se obezbedi tržište, a ne da im kapu kroje nakupci, da se organizuje sezonska pomoć, a ne da se nadničari mole da izađu na polja. Vrednim ljudima iz Vrbice i njihovom luku treba pomoć. Mogu oni i ovako, ali još koliko. Sve ih je manje. A, nikog nema da se seti, da im makar kaže da nisu sami. Nema nikog, a trebalo bi da ima, da stoji ponosno i zaštitnički iza njih. Neko da ih podržati, da ih hvali okolo, da ih ćušne napred kad im ponestane snage među brazdama.
Za one koji pamte imena:
- Prezime: Vrbički
- Ime: Beli luk
- Vek rođenja: XVIII
- Mesto rođenja: Katastarska opština Čoka, Katastarska jedinica Vrbica
Za one koji pamte lik:
- Ten: porcelansko beli
- Boja brade: zlatna
- Stas: sferična lukovica, čenovi duguljasti, blago savijeni
Za one koji pamte brojke:
- Suva materija: 35%
- Proteini: min. 9%
- Masti: min. 0,2%
- Ukupnih šećera: min. 22%
Za one koji pamte šta su jeli:
- Ukus: ljut, oštar
- Miris: jak, intenzivan, prodoran
- Rok trajanja: i do 9 meseci
