Prošlog vikenda, u novosadskom Limanskom parku, održan je gastronomski festival “Ukusi Vojvodine”. Bila sam jedan od gostiju “sa mladine strane” i zavirila sam sa svih strana, u društvu novinara beogradskih redakcija.
Prva fascinacija bila je prostorom. Limanski park, uređen po principima ekologije kombinovanim sa hedonističkim potrebama posetilaca, savršeno ošišana trava i puno, puno malih izlagača. Zašto na njih stavljam akcenat? Zato što su to proizvođači hrane sa vojvođanske zemlje, rodne i plodne. Zato što je, među njima, bilo i onih koji su nasledili dedinu njivu i onih koji su ostavili posao u gradu i vratili se plodnoj zemlji. Bilo je ljudi koji su se posvetili proizvodnji hrane celim svojim bićem, bilo je mladih i nasmejanih ljudi koji su školovani i znaju šta rade. Na tom prostoru, skupila su se ozarena lica, sa obe strane štandova, nenametljivo raštrkanih po parku. Dovoljno blizu, da neki ne preskočite i dovoljno daleko, da se ne mešaju ukusi sveže pripremljene hrane.
Ovčiji gulaš, mirisni raj
Dakle, pored finog i mladog sveta, prostor za sebe su našle i vredne žene od kojih se ima šta naučiti. Dame su bile zauzete opremanjem štanda ali sam uspela da slikam ono što je mom nepcu drago: Ljutu Vojvođanku! Iako nisam iz Vojvodine, smatram sebe baš pravom, ljutom!
Da biste, kao proizvođač, izašli iz anonimnosti i uspeli dalje od pohvala familije, nije dovoljno napraviti samo sjajan proizvod. Neće se prodati sam. Morate da se bavite i ambalažom i marketingom i tržištem i ništa vam neće pomoći odličan kvalitet prozivoda ako ste nevidljivi. Zbog toga je ovaj festival bio prilika da i mali proizvođači sjajnih ukusa stignu pred šire tržište. Ambalaža jeste neophodna ali se, mnogo više, ceni ukus koji je autentičan.
Za uživanje u VIP delu, pobrinuo se sjajan mladi kuvar Jovan Nikolić Njegovan sa ekipom saradnika i vinima iz vinarije “Kovačević”. Probali smo specijalitete i hvala puno na tome, ali ja volem dobro da jedem, onako po vojvođanski. Dezert su bile gomboce u lepom sosu od vanile i maka. Kažu poznavaoci, do Save se zovu gomboce a preko Save su knedle. Ako ne znate recept, evo ga, pored Nataše.
Ono što je bio najjači utisak festivala su deca i besprekorna organizacija u izvedbi Nataše Budisavljević Radišić i Jadranke Beljan Balaban. Ove dame kažu da su mapirale skoro sve restorane u Vojvodini, njihovu ponudu i sve što mogu da ponude u gastronomskom, ugostiteljskom i turističkoom smislu. Obzirom da je ovo bio drugi festival, nadam se da će postati tradicija po kojoj se, već sada, izdvaja od sličnih manifestacija u Srbiji.
Na ovakvu decu mislim. Na park pun srećnog sveta, dece koja se igraju i probaju nove ukuse i mirise. Nisam pristalica ideje da deca neće da jedu. Pre mislim da roditelji nisu našli pravi način da im približe uživanje u hrani. Deca su najoštriji kritičari. Hedonizam se uči celog života.
Ovog proizvođača leblebije moram da posebno pohvalim. Leblebija nije baš najšire rasprostranjena kod nas, naučila sam da je koristim praveći humus koji i nije baš vojvođanski specijalitet. Sirovu nikad ne skuvam dovoljno a retko sam u prilici da nađem pasterizovanu. Pre nego što sam stigla da pitam da li planiraju da plasiraju i taj proizvod, mladi čovek me je preduhitrio. Da, imaju mogućnosti i želju da se i konzervirana pasterizovana leblebija nađe u prodaji ali polako… Samo što sam zinula da pitam, za kada je to planirano i kako će se distribuirati, kaže čovek: “Ako Vam treba za humus, možemo da napravimo i da Vam dostavimo na adresu. Dok ne krene proizvodnja, možemo da Vam obezbedimo”. E, tako se osvaja tržište, kada prozivođač prepozna želju i potrebu kupca i želi da se potrudi da ga zadrži!
Za kraj, biću drska da napišem svoju želju. Festival je bio divan i upečatljiv, podsetio me je na neke zaboravljene ukuse detinjstva. Volela bih da, u Vojvodini, postoji hotel koji će imati “Vojvođanski doručak”, a ne puter i med. Doručak, koji bi svim gostima dao mogućnost da upoznaju šufnudle i taške isto kao i da probaju ukus švargle, krvavice, kulena, čvaraka, lisnatog sira, meda sa poreklom (sa Fruške gore, koja obiluje lipama i iz Deliblatske peščare), bačke štrudle, sremske kobasice, štrudle sa makom.. Za ručak gostima ponuditi sekelji gulaš, gulaš od divljači/sa širokim rezancima (široki rezanci su bajka za sebe i ni po čemu ne mogu da pariraju italijanskim testeninama), flekice sa kupusom, rezance sa makom i obavezno supu od petla, kuvanu od izlaska sunca do podne. Za večeru, nema ništa lepše od vrućih krofni. Od njih najbolje boli stomak ali vredi žrtvovati se.
Ćevapi, koje smo nasledili iz turskog doba, stigli su i na sever i na jug Srbije, prokrčili su sve gastronomske puteve i uvalili se u svaki restoran. Vojvodina ima prelepe specijalitete koje, na žalost, nije moguće probati redom. Neki su toliko lokalnog karaktera da ih, južnije od Beograda i ne poznaju. Ima Vojvodina šta da ponudi turisti, još kako! Još jednom, hvala organizatorima i njihovom timu, na ovom unikatnom gastronomskom užitku. Vidimo se i sledeće godine, obavezno!
Da ne bude da niste u toku, sledeći hedonistički događaj na kome ćemo se sresti je Festival sira.
Osmi put, u Beogradu, okupiće si siroljupci. Do tada, veliki pozdrav, hedonisti!
foto: privatna arhiva
Izvor: Um Drum i ostalo