U babinom komšiluku na livadi, koja je delila i spajala dve ulice i jedan sokak, centralno mesto zauzimala je jedna trešnja. Velika. Jedno od onih nepitanih pitanja, jer te smrt najbližih kolikogod bili stari uvek iznenadi, jeste i to ko je posadio tu trešnju. S obzirom na to da su je svi, uključujući i mene, sa ne znam kako datim pravom, svojatali, mislim da se je sama posadila. Mislim da ju je vetar nosio ko zna koliko dugo dok ona sama nije izabrala baš tu livadu. I kao da je oduvek bila tu i kao da je oduvek bila velika i kao da je svake godine rodila više nego prošle. O tome koliko je bila slatka može da se priča samo sa decom iz komšiluka. Niko drugi to ne može da razume.
Nekako smo svi bili usmereni na nju. Bez obzira na to što je skoro svaka kuća imala svoju trešnju u dvorištu, svi smo od ove očekivali više i slađe. Na ovu trešnju su se svi pentrali. Da pobegnu od praćkom izazvanog komšijinog kera, da bolje vide kako seoski golgeter zabija gol deci iz one druge škole ili možda da se osame. Jednom je čak i jedan ujak, ne sećam se više čiji, pao s nje, pokušavajući da nam pomogne da napravimo kućicu u njoj. Mi smo se smejali, a on nas je, držeći se za desni kuk, grdio i proklinjao dan kada je pristao da nam pomogne. Svi smo se pentrali da jedemo i onda kad nije bilo vreme, pa nas je sve boleo stomak, a nismo smeli da priznamo. Svi smo pljuckali semenke na one što ostanu dole, i svi smo imali fleke po majicama.
Bio je u babinom komšiluku i jedan brka, okrugle glave, koji je pričao kako u Japanu ima puno trešanja i kako oni slave kad trešnja cveta, a mi, mangupi, nekad ne možemo da sačekamo ni da sazri. Niko mu nije verovao. Sada, posle toliko godina, verujem da neki od nas još uvek mogu da zamisle kako se bele latice odvajaju od nje i kao da će je odneti celu, lete visoko gore, a mi u čudu goledamo sve dok nas ne zaboli vrat.
Tu trešnju neki pamte i po prvim poljupcima, ili po baka Katinim kolačima. Takav je bio dogovor oduvek, mi naberemo trešnje, odnesemo njoj, ona nas kao tera, nećka se i viče kako nema vremena i kako treba da molimo one naše majke što ionako ništa ne rade po vasceli dan. Mi, ravnopravni učesnici u igrokazu, ostavimo trešnje i štur dalje na igranje. Znamo da će nas uveče čekati onaj pravi, pravcijati kolač sa trešnjama i da ćemo se otimati kao da nikad ništa nismo jeli, dok nekome ne ispadne parče na prašnjav put i dok se neko ne rasplače.
Ovu trešnju je svojatala i bakina komšinica Mira, mi smo je nekad zvali i veštica, jer nam je kad smo joj razbili prozor isekla loptu na pola i vratila nam je tako isečenu bez ijedne jedine reči. Ona je pravila najbolje slatko od trešanja na svetu celom. Niko joj nije zamerao što njeni sinovi beru trešnje i kad niko ne vidi, jer je njeno slatko bilo neprevaziđena poslastica namenjena svima koji joj dođu na slavu, a svi smo išli ako ne na dan slave, a ono bar sutra.
Ne znam šta se zbilo sa ovom trešnjom. Kao što reče jedan prijatelj, od svih sećanja ostao je i meni samo pregršt sveća. Od kada nema babe, svako proleće se spremam da odem da vidim da li je bar trešnja još uvek tamo.
