Ako spadate u onu grupu kojoj u poslednje vreme sve lakše može da se, za male pare, proda priča o teorijama zavere, onda je sremuš jedno od rešenja i za to. Kako? Na više načina. Prvo, ako se užasavate farmakoloških mafija, veštačkih virusa, loših vakcina, antibiotika kojima je istekao rok trajanja, onda sremuš na proleće i – nema brige, ni lekara, ni apoteke.
Drugo, najbolji efekat sremuš ima ako ste ga sami brali na Fruškoj gori. Ja verujem da bi istraživanja pokazala da se lekovita svojstva sremuša umanuju ukoliko ga kupite na pijaci. Dakle, nema fotelje i televizije i punjenja ko zna kakvim informacijama.
Treće, izbegavate programirane energetske vampire koji ne smeju u šumu po sremuš, a i ovi obični vampiri će vas se kloniti, jer se ipak radi o luku.
Četvrto, kad se izmorite tražeći ga, pa se najedete, izvalite na leđa na mekoj livadi, prekrstite noge i žmirkajući tražite travku za među zube, nećete davati ni pet para ni za teorije, a ni za prakse.
Voleli ga Rimljani, a voli ga i meda
Nekima je sremuš sremuša, nekima divlji beli luk, a nekima medveđi luk. Medveđi zato što ga, iako bunovni od zimskog sna, medvedi traže da bi očistili želudac, creva i krv, pa otud i tvrdnje narodnih lekara da je sremuš najdelotvornija biljka za detoksikaciju organizma posle duge i masne zime.
Rimljani su koristili sremuš radije nego beli luk. Pa, ako su ga Rimljani preferirali i ako može medi da pomogne, što ne bi mogao i nama? Za sledeće stvari garantujem iskustveno, ali i dobrom krvnom slikom. Dakle, za prevenciju prehlade i gripa, neprikosnoven; za otklanjanje nadutosti i tegoba sa varenjem, bez premca, brz i efikasan; za snižavanje krvnog pritiska, spor, ali dostižan. Ljudi od poverenja tvrde da im je sremuš pomogao kod urinarnih infekcija i kod rana koje sporo zarastaju, kao i da leči i bronhitis i astmu. Ja hoću da im verujem, što bi me lagali.
Sremuš ima dublere
Meni je sremuš omiljena prolećna salata. Svake godine me iznenadi koliko jakog karaktera može da se smesti u onoliko tanke listove. Volim ga i ne preterano sitno naseckanog u mileram. Volim ga i kao varivo ili u omletu, ili u sosu. Tinkturu, priznajem, pijem baš kad moram. Ali, svakako volim da ga uberem sama. Nažalost, još uvek mi drugi govore da li je sremuš ili otrovni đurđevak ili mrazovac. Probam ja i uvek mi miriše na luk, što je odličan znak, ali opet prepuštam odgovornost stručnjacima. Ne boli, ne košta, a što je sigurno, sigurno je. Neki tu moju nesigurnost koriste, pa iz daleka, dok ja pognuta zamišljeno i nežno kidam listiće sremuša, viknu: „Ne to, to je mrazovac!” da ih čuju do Beočina, i dok se ja pretvaram u kamen kojem samo oči mrdaju, oni se zadovoljno kikoću. Ja im ne zameram, nek se kikoću, i to je zdravo, još malo, pa kao sremuš.
Nažalost, sremuš se bere samo u aprilu i maju, pre nego procveta i najdelotvorniji je svež. Sušen nema lekovita svojstava. Zato, pravac Fruška gora, kotaricu u šake i po sremuš za salatu. Još malo, pa nestalo!
