Zamislite mali grad u Srbiji. U njemu siva zgrada od šest spratova. Na četvrtom, zamislite jedan prostrani, svetao stan i u njemu profesoricu pred penzijom. Visoku, lepu, kose uredno vezane u punđu, očiju bistrih, ali pomalo tužnih. U svom velikom stanu nasleđenom od mame sada živi sa umiljatim, ali već ostarelim psom. Zamislite i kako sa centralnog zida u dnevnoj sobi, po komodama sećanjima raspoređene u bogatim ramovima fotografije nasmejane dece i pokojnog muža, čuva, zajedno sa njom, Sveti Nikola. Zamislite kako noćna frajla na terasi polako pod pritiskom noći otpušta deo sebe i miomiris ulazi unutra. Zamislite veliki sto za kojim se radnim danima nekad žurno jelo, a u nedelju natenane gustirao ručak od supe do kolača, sto za kojim se bučno slavilo generacijama. Zamislite beo uštirkan stolnjak, sa nadstolnjakom, to je sad moderno, tanjire sa origami tehnikom složenim salvetama, čaše sveže ispolirane, escajg lenjirom poređan. Zamislite i na sredini stola mala, a skladna ikebana, da osveži, a da ne smeta. Zamislite sada goste. Gosti su kolege iz drugih škola, iz kako se to sad zove, regiona, i iz Francuske, Belgije i Italije. Fin svet, ali različit. Prva stvar koja je grupu finih, a različitih, a uz to i gladnih, povezala u celinu te večeri bilo je slatko. Slatko od kupina.
Slatko je došlo na srebrnom poslužavniku. U kristalnoj ćasi ležerno rasplinuto, okruženo vojskom čaša sa vodom i kašičicama kao puškama na kožnim remenicima. Profesorica ga ponosno unosi u sobu. Stranci se zagledaju, regionalni se smeškaju uz dugačko Oooh… Jedna od profesorica ne može da izdrži i dočeka svoj red. Traži prva da proba. Ne može da veruje. Nije jela slatko sto godina. Priziva Boga, što nas je tako ostavio da se odreknemo običaja. Priseća se bake i mame koje su redovno prvo služile gostima slatko, pa onda sve ostalo. Zaklinje se pred svima da će ove godine i ona sama napraviti teglicu dve. Kašičica za kašičicom puna slatkog od kupina nestaje u njenim ustima. Domaćici drago.
Strancima i dalje ništa nije jasno. Jedna najmršavija od svih, izgleda da jede baš kad mora, odvažno pita šta je to, ima ga malo, gotovo pa je crno, nije kavijar, a unese pometnju u sobu. Pokušavaju da joj objasne. Kako da prevedu. Slatkim se zove sve što je slatko, a opet ovo slatko nije baš obično slatko. Odustaju od prevoda, idu na način pripreme. Kaže jedna koleginica„Znate, prvo se uzme voće, bilo koje, u stvari ne može bilo koje, a može i od povrća, ne svakog, naravno, ali može.” Mršava se trudi da razume, traži očima pomoć. Koleginica nastavlja da objašnjava kako se onda voće kuva lagano u širokoj, a plitkoj šerpi da svaka voćkica ima dovoljno mesta. Koliko ide šećera na kilo voća. Previše detalja u priči navodi na sumnju da nikad nije ni kuvala slatko, nego samo lepo pripoveda. Po izrazu lica se vidi da mršavu uputstvo za pripremu ne interesuje nimalo. Italijanka upada sa: „Volela bih da znam značaj i ulogu tog crnog specijaliteta u vašoj kulturi.” Onda počinje objašnjavanje, jedni drugima upadaju u reč, svi u glas, ne završavaju rečenice, misli im se komešaju. Znate, to je slatka dobrodošlica, kaže jedna. Druga objašnjava da je dobro za apetit. Treći da uz rakijicu nema ničeg boljeg za imunitet.
I tako, igra se nastavlja dok slatko kruži po sobi, sve ga je manje, a sve je više pozitivnih klimanja glavom i odobravanja i mljackanja, posezanja za još jednom kašičicom. Kad se svi poslužiše, utihnu soba. Slatko se povuče u kuhinju, a gosti ostaše da po uglovima ustiju traže zaostale slasti slatkog od kupina.
